U svom kratkom veku Nastasijevic je napisao jednu zbirku pesama i uspeo da stvori sopstvenu, neponovljivu "rodnu" melodiju, ne oslanjajuci se direktno ni na naSu srednjovekovnu knjizevnost niti na usmeno pesnicko predanje. Na nov nacin vratio je Nastasijevic pesmu u jezik, na nacin suprotan od svojih prethodnika, jezickih slobodara; sazeo je i sapeo sve, iScistio i oplevio, a da je u pesmi sve ostalo, i dogadaj i boja, i socna rec i retorski obrt. Tu najvecu istancanost pesme malo je citalaca prepoznalo kao svoju; taj stepen povlacenja u sebe, u sopstveni jezicki i duhovni zaplet, bio je kod nas nepoznat. Ipak to je poezija koja nudi toplinu, bliskost u reci i gestu, i zove nekud, a da to nije ni unazad, ni unapred.
